Razlikе između hiperaktivnog i nemirnog deteta

 Prof. dr Svetomir Bojanin, dečji psihijatar, objasnio je kako roditelji mogu da razlikuju hiperaktivno od "samo" nemirnog deteta.

Kako se ponaša hiperaktivno dete?

- Ono je uznemireno dete, u čijem se nemiru ne vidi nikakav smisao. Pažnja mu je izrazito kratkotrajna. Sve što vidi, ono bi da dohvati, kada to dohvati, ono ga samo pogleda i ostavi. Ili ga, zbog brzine i nehata, sruši. U stanju je da neprestano prekida još nezavršenu aktivnost, da bi započelo neku sasvim novu, pa i nju napustilo nedovršenu, i tako redom... Svaki novi opažaj čini da ono ispruži ruku ili usmeri pažnju i ponašanje ka tome, tek da bi to novo bolje videlo, dodirnulo... i, to je sve. Hiperaktivno dete je, u stvari, rasute pažnje. Ono bi sve novo što vidi - da dodirne, privuče, sve što čuje - ono bi da vidi, zanemarujući pritom sve ono čime se trenutno bavi, ne povezujući to novo sa onim što već radi. Ta pažnja se pobuđuje bez ikakve selekcije ili skale vrednosti, koja bi nekim sadržajima davala prednost, a neke zanemarivala.

Uporedo sa rasipanjem i slabljenjem pažnje, pojačava se motorički nemir, koji se pažnjom i motiviše, i koji je prati. Za ovu decu je tipično da deluju neumorno, ne iscrpljujući se svojom jurnjavom... stalnom, neosmišljenom aktivnošću. Međutim, kada im se da zadatak da nešto osmišljeno rade, na primer, da marširaju kao vojnici, ili da crtaju nešto što zahteva preciznost pokreta i krajnju pažljivost, ona se zamore znatno pre druge dece. Zamara ih sopstveni voljni zahtev da svoju pažnju održavaju u istoj napetosti neko vreme, kao i to što nastoje da svoje pokrete vode organizovano, shodno cilju onoga što im je zadato.

Hiperaktivna deca zahtevaju posebno organizovan i usmeren program vođenja kroz vaspitavanje i obrazovanje. Svako dete treba «voditi» na način koji će zadovoljiti njegovu radoznalost, a koju uvek prati neposredna akcija. U tom smislu, potrebno je da zadaci što se pred dete stavljaju budu što kraći. Da ne zahtevaju predug voljni napor ovladavanja pažnjom i sopstvenom potrebom za pokretanjem tela. Detetu treba zadavati probleme koji mogu da se završe u određenom kraćem roku. Pritom, svaki zadatak mora da bude iz serije onih koje je već imalo i kojima je već ovladalo, što ga motiviše izgledima na uspeh u tom rešavanju.

Svako dete, pa i hiperaktivno, želi da bude uspešno, shodno merilima sredine, makar samo na tren, ako ne može i na neki duži rok, stalno. Kada ono ovlada određenom serijom problema, zadaju se nove serije zadataka, sa tek nešto težim zahtevima. Dete će "ući u pokušaj" da ih razrešava - a time i savlada, nauči, uvek sa više optimizma. A to je važno za svaki uspeh u upoznavanju tajni života i ovladavanju sopstvenim ophođenjima prema drugima.

To je put kojim svako dete, a posebno hiperaktivno, počinje da upija znanja i veštine ponašanja, već samim tim što počinje da voli takvog učitelja i da se sa njim identifikuje. Dakle, hiperaktivno dete ima usporen razvoj pažnje i povećanu potrebu za kretanjem - s tim što ni jedno, ni drugo ne odgovara uzrastu. Ima svoju dijagnozu, kao i metode prevencije i tretmana.

Kako se ponaša "samo" nemirno dete? 

- Nemirno dete je ono dete koje je uglavnom "zlatno", "fino"... ali koje roditelji obično prezaštićuju, pa ne nauči na vreme značenje reči ne i izraza to se ne može, kao realiteta u kome živimo i prema kome se odnosimo u našim planovima i aktivnostima. Takvo prezaštićivanje ometa sazrevanje deteta, što znači razvoj i odrastanje. Kada dete zna nešto da radi, ono to i želi. Znači, neophodno je da ga stalno podstičemo da nam nešto donese, pomogne, namesti, da uradi ono što ume - a što mu daje značaj pred samim sobom i u ostvarivanju doživljaja grupne pripadnosti u porodičnom krugu. To je od značaja za razvoj njegove ličnosti.

Dete od dve godine bi da dodirne i pomakne stvari, dete od tri godine već voli da se igra njima, da ih ređa, slaže. Dete od četiri godine bi već da crta... i tako redom. Njegovu radoznalost treba da vodimo iz teme u temu i pomažemo da ostvaruje doživljaj sebe kao nekog koji već ume «to i to». Uz to ga učimo da postoje ograničenja kojima se željene radnje obavljaju uspešnije, koje ponašanje čine lepšim, odnose sa drugima zrelijim.

Ukoliko dete ne zna za ograničenja - uvek shodno uzrastu, ako ne prepoznaje ograničenja, dakle - odlaganje neposrednih zadovoljenja, kao čar odrastanja i odraslosti, ono će da se ponaša «razgrađeno», nepromišljeno... ono će da liči na kliničku sliku hiperaktivnog ponašanja. Od takvog ponašanja će da ga razlikuje to što ume, kada naiđe na nešto što ga zanima, da odlaže svoja druga zadovoljstva i organizuje igru, napravi svoj mali kutak i nađe svoj mir.

Sva deca su po svojoj prirodi poslušna. Ona jedva čekaju da poslušaju svoje roditelje. Važno je voditi ih i vaspitavati - ne sa principima, nego sa razumevanjem, a to znači sa ljubavlju. Razumeti dete i omogućiti mu da razume nas, to je vrhunski ostvaren čin ljubavi. Nikako ne treba plašiti decu strogošću, jer poslušnost iz straha daje neki sasvim drugi kvalitet.




Коментари