Карта у једном правцу

Кренула сам да куцкам, али још увек сам у дилеми да ли да напишем овога пута отворено писмо министру Шарчевићу, а можда и АВ, или само пост о томе да ли Остати или отићи? Или о учењу језика...Па куд оде... Није да му нисам писала.  Овом првом. Јесам, два пута. Ни на једно нисам добила одговор,  иако је једно сигурно дошло до њега. Но, није он неки свемогући супермен, па да свима који му нешто напишу одговори, је л тако?

Ипак ће ово бити пост, јер оптимизам и позитивност су ми, хвала Богу, увек биле јача страна. А, када нису, онда сам вежбала, визуализирала, медитирирала.  Добро је то код мене што у свему видим неку добробит за све. Ево, на пример, да није „садашње“  ситуације (садашње кажем, јер живим у садашњем тренутку 😊) у Србији, не  бих ја научила ни да медитирам, ни  да визуализирам, ни да живим у садашњем тренутку, ни да уживам у малим стварима, ни  да будем захвална на ономе што имам и што ћу тек имати. Што сваким даном све више напредујем (у психичком смислу 😊) Ма ништа, била бих вероватно задовољна платом, срећна и захвална, у миру и љубави. Безвезе...Досадно... 😊 

Сигурна сам да је све повезано и да сами бирамо свој животни пут. Нема грешака. Нема погрешних одлука. Хм...тако ја сама себе убеђујем. Ево моје приче, негде од средине.. Након завршене гимназије, уписах Правни факултет у Бечу. Неколико месеци живота у главном граду Аустрије ми је било довољно да схватим да је моја домовина један делић среће и мира који ми фали да будем испуњена. Недостајали су ми мириси, предивни  предели, друштво, Немања (добро, дечко нека буде на првом месту😊), породица, изласци, блискост између људи. Некако сам све то недостајање чувала и осећала како неки терет у грудима. Нисам ни желела да га се отарасим. Побогу, па то је све што волим. Када ме је тај терет почео превише притискати, без имало кајања вратила сам се у Србију. Моја одлука је била привремена. Што значи да сам мислила да се вратим и наставим студије, некад...можда. Када ојачам и огуглам, ваљда. Ево, и сада док пишем, могу да кажем да сам исто емоционално осетљива као тада, можда и више. Само што сада то негујем. За мене је сасвим у реду да ме расплаче нечји статус, да ме растужи реклама, да ме развесели нечји успех. То сам ја, тачка. Ако некада будем видела да ми то штети, отићи ћу на курс контроле емоција и готово. Тада бих саградила око себе штит иза којег нико неће видети оно што сам ја, моје емоције и моје мишљење. За сада то не желим, а и никада ми нису пријали такви људи код којих не видим шта заиста мисле и осећају, већ ми се чини да говоре из неке књиге или неког приручника за асертивну комуникацију. Оооодох ја од теме далеко. Да се вратим...Дођох из Беча у моју малу варошицу, на годину, две..па да се вратим и наставим студије. Међутим, како не бих губила време, упишем Учитељски факултет. На последњим годинама студија заиста сам се пронашла у томе и схватила да обожавам рад са децом.  Пошто сам завршила учитељски факултет, имала сам среће да се одмах запослим као учитељица, као замена. Уживала сам да се развијам заједно са тим малим главицама које су као сунђери упијали све што кажем и урадим. И тако неколико година (тачније око две), радила сам као замена у струци, а онда још око две као нестручна замена наставника грађанског или ликовног, са малим процентом часова.  Mоја ћера, то изоставих, родила се када сам била прва година студија. Када смо решили да проширимо породицу и увећамо нашу срећу, дошао је Вук. Ооооо, колико компликација...У 27. недељи рођен, са тежином (ако се може тако назвати) од једног кила. Неколико година сталних третмана, контрола, стрепње, вере и љубави и израстао је у здравог момка. Отприлике када се он родио, ја сам остала без посла. Тада већ схватам и верујем  да нам живот намеће изазове да бисмо напредовали и развијали се. Како сам читала разноразне чланке, дисертације, студије итд,  да бих разумела његове дијагнозе и пратила његово стање, највише сам се задржала на литератури о перинаталним лезијама мозга. Одлучим тако да упишем Факултет зa специјалну едукацију и рехабилитацију, успешно положим разлику испита и упишем мастер судије. Завршим и то. Радила сам опет око две године као замена логопеда у школи, све док није „угашено“  радно место логопеда у Брусу. Нема везе, коме је још потребан логопед. Заправо, зашто школе да имају радно место логопеда, ако већ родитељ може приватно да плати? Може онај који мора, верујте ми. И тако, док сам опет остала без посла, повремено сам мењала колегиницу- учитељицу која је одлазила на боловање. Ваљда је неко препознао моје потенцијале, труд и рад  и остала сам у тој школи. Већ три године имам своје одељење, уживам са децом и са предивном колегиницом. Осим тога, као оснивач и председник удружења Центар за развој образовања и културе, аутор и реализатор сам многих пројеката. И осим тога, реализујем и логопедске радионице. И осим тога, може се рећи да се бавим и пољопривредом. Добро, не баш, али убирем плодове онога што моји саде.

Значи, три посла, или четири? Довољно? За мене није..А само када би дан трајао мало дуже, па да могу још неки посао да радим.  Није, јер када саберем и одузмем рачун, па помножим са трудом који сам уложила и поделим на рачуне, жеље, планове и пристојан живот, будем у минусу јбт.  Море је мисаона именица, поготово док беремо малине на вреви и врућини. Тада  опет примењујем визуализацију, замишам палме, брћкање, чак и мирис соли осетим, мајке ми. Пошто је лоша цена малине, морамо  да „запнемо“ и на осталим пословима да бисмо скупили за море.

Е, сад, углавном скупимо за то море. Додуше, одрекнемо се неких других ствари, али добро, шта сад! Стигосмо и до учења језика. Кажем, хвала Богу, па живим у Србији, јер прилика за духовни раст и развој никада више. Не само духовни, већ је целоживотно учење нешто што је неизоставни део развоја сваког човека у Србији који планира да живи пристојан живот.  Требаће ми годину дана интензивног учења немачког језика, још толико да скупим сву потребну документацију за све нас и одосмо. На почетак, или како написах у горњим редовима, средину приче. Само, сада ћу отићи са много више искуства, са породицом, са много више духовне снаге и богатства. Чини ми се, опет кажем, да је ово идеална земља за раст у том погледу.  Због тога сам се и вратила, вероватно. Али, доста је било. Не раста, неее, то је сада саставни део мог живота, сада не бих могла дан да замислим без медитације, афирмација и визуализација.  Већ чекања на неко боље сутра, када ће се од  рада моћи и зарадити. Када ће човек који уложи у земљу, моћи да заради од ње. Када ће да се цени рад, једноставно.  Пошто не знам кога да питам и ко је надлежан за таква питања, враћам се себи и ту негде тражим одговорност за све што радим и што се око мене дешава. Ми чинимо државу, па тако, ја крећем од себе, тражим у себи одговоре и сада су ми једини одговори на сва моја питања о бољем сутра - тамо, у Аустрији или Немачкој. Ево, дала сам себи рок. Таман те две године, док завршимо Ц2, папире, матуре и остало. (Не знам јесте ли приметили, али ја сада примећујем да је доста тога везано за две године. Случајност?😊)Таман толико да се опробам у још неким пословним подухватима и да дам Србији још једну шансу да останемо као породица у својој домовини. Ако не, сачуваћемо мирисе, пределе и остало у нашим срцима као успомену на оно што волимо, али што је пропало и од чега и где не може да се живи.

Аутор: Тијана Милисављевић, проф.раз.наставе, мастер дефектолог-логопед